Print Friendly, PDF & Email

»Tko je lego? Zvonko? Reci ti njemu da odma iđe nešto radit. Dat ću mu ja spavanje.«

»Ma nitko nije lego. Treba napraviti logo.«

»Ti to mene zafrkavaš. O čemu pričaš? Ako je neko lega, onda spava. Daj se saberi.«

Jakov je odmahnuo rukom. Baka očito ništa nije shvatila. Treba napraviti logo za obiteljsku tvrtku da bi mogli prodavati ulje od smilja. A ona navalila lego, lego... Imam ja i pametnijeg posla nego njoj sve to razjašnjavati.

Izišao je pred kuću. Kad još malo odraste, učit će web dizajn. Sada se treba pozabaviti nekim drugim stvarima. Ali želi ćaći pomoći i iznenaditi ga. Lakše će mu tada odobriti kasnije željenu školu. Međutim, što staviti za taj logo? Znate, to vam je onaj znak koji nas odmah podsjeća na nešto, recimo na tenisice Nike... Ma što ja vama ovo objašnjavam? Ako ne znate potrudite se sami, baka je nešto drugo.

Da za logo stavim smilje, Hercegovina, krš, sunce... što sve to povezuje? Stvarno ne znam. A da ipak upitam baku? Ne kao maloprije, malo drukčije. Recimo kao onda kad od roditelja želim dobiti nešto što inače ne bih dobio? Vrijedi pokušati pa što bude.

»Kad bi ti prodavala smilje, odnosno njegovo ulje, u što bi ti to ulila?«

»Opet ti izgleda nešto zanovijetaš. Maloprije govoriš da je Zvonko lega, a eno on radi, provjerila sam, sada si se dovezao smilja kao da je to tvoj posa. Neka ćaća razbija glavu o tomu, ti uzmi knjige u ruke. Dobro će ti doći.«

»Hoću, samo me ovo nešto kopka, htio bih da ćaća vidi kako i ja nešto znam«, bio je Jakov umiljat.

Baka ga pogleda kroz svoje naočale. Moglo bi nešto biti od njega čim mu u ovoj dobi ovakve stvari padaju na pamet. Ajde da mu pomogne koliko se ona razumije u sve to.

»Ja bi to stavila ko u one bočice za ulje lavande. Malo, moreš stavit u džep, nije skupo...«

Nabrajala bi ona još da ju nije uspio prekinuti.

»Ovo je za prodaju tvornicama, ne ljudima. Oni od toga poslije svašta prave pa im treba sve prodati u velikim posudama.«

»A tako, što odma ne kažeš. Ja bi to ulila u neke velike tegle pa...«

»Ma nije to pekmez«, sad je on bio malo duhovit. »Tata će odlučit u što će sve to ulit. Mene zanima što bi trebalo nacrtat, napisat na tim posudama.«

»Opet on zanovita. Nema veze. Napiši ti vako: svježe, upravo iz Ercegovine«, sad je ona odvratila Jakovu.

Pogledao ju je preko oka. Možda ipak gubi vrijeme. Pošao je prema vratima.

»Stani der ti. Kud ćeš? Ne moreš samo tako otić od babe. I ne ljuti se. Znaš da ću ti pomoć. Naslikaj ti grančicu cmilja položenu onako priko oni naši brda. Oni će odman svatit da to mora bit negdi u brdovitom kraju, a doli ispod napiši velikim slovima Ercegovina. Opet, tribalo bi negdi stavit i kamen. Samo di?«

Zamislila se baka, zamislio se i Jakov. Ovo je nekako danas sve zbrkano. Neka ostane još malo u glavi, ne će li se izleći u nešto pametnije. Odjedanput mu nešto sinu. To je to, i udari se prstima u glavu.

»Što se udaraš, da ti nije loše«, upita baka.

»Ma nije, nego lega logo«.

»Ko je lega? Vrućina je tebi udarila u glavu. Zovi doktura, nevista.«

Miljenko Stojić

Cvrčak, VII., 31, Čitluk, rujan-listopad, 2017., str. 18.

Osobno