Vozili se njih dvojica Hercegovinom, koja se nekada zvala Humskom zemljom, ali pustimo to sada. Uživali su u krajoliku. Jest da je malo siv u veljači, međutim tako je bio obasjan suncem da je bilo milina. I sve bi bilo predivno da nisu iznenada morali zakočiti. Djed Josip je s obje noge upro u pod vozila koliko je mogao. Hvala Bogu zaustavili su se na vrijeme. Ispred njih je prolazila očito skupina djece. To se moglo razaznati samo po njihovoj visini, iako ima i odraslih malih, jer su neuobičajeno bili obučeni i namazani po licu. Mihovil je zinuo od čuda i zapiljio se u njih. Djed ga je kucnuo po ramenu pa je došao k sebi.

»Tko su ovi«, upita još izvan sebe.

»Pa zar ne vidiš«, odgovori djed. »To su ti mačkare. Neki si dan govorija da bi i ti ove godine tija tako hodat po selu. Samo bi mora pazit da te neko vozilo ne satare«, počeo se djed opuštat.

»Dide, ti mene zafrkaješ. Misliš da s ovih mojih 5 godina ništa ne znam. Ma samo sam na sve zaboravija, znam ja što su mačkare. Pričali smo o tome.«

Djed se slatko nasmiješio. Rade malom klikeri, pomislio je u sebi i bio zadovoljan. Bit će od njega nešto u životu.

»Kad nisi zaboravija što smo nekad pričali, de ti meni reci što je korizma«, izazva ga djed.

Mihovil se najprije počeše po glavi, onako ne razmišljajući, a djed se nasmija. Vidio je da ga je uspio pokrenuti na priču.

»To ti je ono kad se ne jede«, odgovori mališan.

»Zbog čega se ne bi jelo, nemaju ljudi novca«, opet ga djed podbode.

»Vidi ga, opet ti protiv mene«, ljutnu se malo Mihovil.

»Vidi, vidi, kako je oštar«, našali se djed. »Ma htio sam samo da malo provjerimo znanje. Hajde ovako. To kad se ne jede nazivamo Čistom srijedom ili Pepelnicom. U ostale dane u korizmi se može jesti, osim na Veliki petak kad opet isto vrijedi. Naša katolička vjera tada hoće da postimo i molimo. Znaš, to ti je dobro činiti u životu«, zaključi slavodobitno djed.

»Ako je dobro, zbog čega onda ljudi ne poste i mole više dana«, prijeđe vrckavo u protunapad Mihovil.

Sada se djed počeo češati po glavi, baš tamo gdje nema više kose, pa se mali slatko nasmijao. Onda ga je i on pomazao po toj njegovoj glavi, na što se djed razdragao.

»Ma vidiš, imaš ti pravo. Morali bismo mi bolje razmišljati o svemu. U korizmi je obvezno postiti ta dva dana pa nam je ponekada i to puno. Istina, Crkva nema ništa protiv da bude i više dana, samo, rekoh, nama se to ne da. De ti meni reci bi li nas dvojica mogli nešto učiniti glede toga?«

Mihovil je šutio. Razmišljao je. Tko će se odreći slatkiša, čokolade, pudinga... Lako je njemu, on je velik.

»Hajdemo mi ovako«, pomognu mu djed. »Još si ti malen za duži post i molitvu. No, nisi malen da se kroz korizmu nečega odrečeš. Ti stavi u stranu to, ja ću malo više postiti i moliti pa će nam svima dragi Bog dati bolje.«

Mihovil ga je pogledao i nabacio mu peticu. Baka je gledala što se to događa među njima jer su se upravo zaustavljali pred kućom.

Miljenko Stojić

Cvrčak, VI., 23, Međugorje, siječanj-veljača 2016., str. 18.