Print Friendly, PDF & Email

»Slušaj. Sviđa li se tebi maslinovo ulje?«

Miško je netremice gledao u svoga oca Jagu. Što želi ovim pitanjem?

»Nešto si zanimija. Sviđa ti se ili ne?«

Morao je nešto odgovoriti. Sjeća se da u početku to ulje nije baš volio. Bilo mu nekako drukčije od onih koje je do tada kušao.

»Tako. I da i ne.«

»Vidi mudraca. Reci što točno misliš, nemoj vrdat.«

»Recimo da sviđa«, nije se dao Miško. »Kušao sam ga, već se na njega privika, moglo bi biti dobro. A nešto sam čitao i na internetu.«

»A vidi pametnjakovića! On po internetu skuplja znanje. Šalim se, samo ti uči.«

»A što ti sve ovo mene pitaš?«

»Skuvat ćemo blitvu, polit je maslinovim uljem...«

»E, onda ne volim. Blitva me ne zanima.«

»Ha, ha. Što odma skačeš? Mislio sam da ove godine posadimo desetak maslina. Tada ne ćemo morati kupovati ulje, imat ćemo svoga. A blitva ti je dobra za zdravlje, da znaš.«

»Nemam ništa protiv, samo pusti blitvu kraju. Pomoći ću i ja.«

»Kako?«

»Pa... nosit ću kante, zemlju... što god triba.«

»Ti bi se izvuka.«

»Ma daj, jesam li rekao da ću pomoći.«

»Lako je radit to što si reka, triba nešto drugo.«

Sada ga više nije razumio. Sve je lijepo objasnio, ponudio svoju pomoć, pa što ćaća više hoće? Zaustio je da ga to priupita, ali je on bio brži.

»Masline najprije triba kupit.«

»Kako to misliš? Di ćeš ih kupit onako velike«, počeo je Miško zanovijetati.

»Nigdje. Kupuju se sadnice«, mirno je odgovorio otac.

»Pa kupi, kao da ti ja smetam.«

»Za to treba novac. Nemam dovoljno.«

A to je to. Samo, zbog čega ćaća od njega pita novac? Nikada do sada to nije radio. Zbunio se.

»Ne treba puno, koliko ti moreš. Sudjelovat će i drugi, pa će se nakupiti.«

Znači, mama, braća, sestre, baka, did, tetka... Vidi, vidi, mogao bi to biti velik maslinik.

»Dobro, vidit ću koliko imam u banci pa ću nešto dati.«

Otac se nasmiješio. Razumio je gdje je ta njegova banka. Kod strica Ratimira držao je ono što bi mu netko udijelio kao dar. Nešto bi i stric dao pa se znalo nakupiti poprilično. Trošio je, naime, od vremena do vremena, ali samo na prave stvari. Stric nije dao da se razbacuje.

Uvečer ga je otac pitao je li razmislio. Odgovorio je potvrdno.

»I koliko onda ulažeš? Koliko će stabala maslina biti tvoje?«

»Opljačkalo banku.«

»Što?«

»Opljačkalo banku. Ja bio...«, zapetljao se, nije znao kako dalje. Morao se nasmijati.

Otac ga je gledao poprijeko. Onda se valjda sjetio da i on zna zafrkavati drugoga pa se i on počeo smijati. A Miško je polako vadio novac. Htio je imati što više stabala. Znao je da će ona rasti, rast će i on pa će za nekoliko godina zaista biti zanimljivo. Hvalit će se tada pred prijateljima.

»Znaš što, malo je to puno. Dovoljno je ovoliko, a koliko stabala htjedneš bit će tvoja. Malo ću i ja pomoći, mene nije pljačkalo«, uzvratio mu je otac.

Mirko je bio zadovoljan. Primijetio je da je otac uzeo samo simboličan iznos, tek toliko da se može reći da je i on sudjelovao. Zahvalio mu je i stao ga ispitivati gdje će se masline saditi, kada...

Miljenko Stojić

Cvrčak, VIII., 34, Čitluk, ožujak-travanj, 2018., str. 20.

Osobno