Print Friendly, PDF & Email

Martina je bila pametna djevojčica. Voljela je čitati knjige, voljela je slušati što stariji pričaju. »Ona će biti pisac«, znali su drugi govoriti. Nije ništa odgovarala. Tko zna što će biti kad odraste. Sad joj je najvažnije da skuplja znanje. Istina, čini to i ploveći po internetu, ali nije uvijek uvjerena je li sve tako kako tamo kažu. Primijetila je to i sama, iako su joj i drugi o svemu govorili.

»Hoćeš li mi nabaviti onu knjigu o cvrčku«, reče jednoga dana majci.

»Kakvu knjigu? Pojma ti ja nemam o tomu«.

»Pa bilo je neki dan na tv. Napisao ju je onaj..., kako mu bijaše ime, onaj kojega ti poznaješ.«

»On? Zar piše za djecu? Nisam znala da se i time bavi.«

»Ako je o cvrčku, onda je sigurno za djecu«, našali se Martina.

Majka ju je pogledala preko oka. Ovako mala, a već je počela zanovijetati. Onda je shvatila kako je dobro da se vježba u opažanju. Nije joj luda ta poveznica: cvrčak – djeca.

»Ne ću ti je ja kupovati. Ja ću...«

Nije uspjela završiti. Tamni oblaci prekrili su Martinino lice, koje je do tada sjalo kao proljeće.

»Što se ljutiš? Bolje bi ti bilo da me pustiš dovršiti rečenicu koju sam započela«, sad je nju počela zadirkivati majka Zlata.

»Dobro, hajde reci, samo nemoj protiv cvrčka«, uspjela se malo odobrovoljiti i Martina.

Bilo je to zanimljivo podbadanje između kćeri i majke. Očito je da su uvijek željele dobro jedna drugoj.

»Nisam uspjela dovršiti rečenicu da ću ja pitati pisca da ti pokloni tu knjigu. I još ćeš dobiti posvetu na onoj prvoj stranici gdje se posvete obično pišu.«

Martina je bila izvan sebe od radosti. Poskočila je kao prava djevojčica, obgrlila majku oko vrata i slatko je poljubila. A mačak Fićo je gledao kroz vrata, zavrtio repom i otišao svojim poslom.

Nije trebalo dugo čekati na knjigu. Donio ju je susjed Ivica lijepo umotanu. Martina se od uzbuđenja zaboravila zahvaliti, pa ju je majka morala na to podsjetiti.

Razvila je omot i dugo gledala knjigu. Prevrtala ju je na sve strane. Majci je bilo čudno zbog čega to čini. Neka pogleda posvetu, pogleda slike i neka ju spremi na sigurno mjesto da ju može kasnije u miru čitati.

»Ma ne, mama. Knjigu treba pomirisati, opipati, svaka je svijet za sebe.«

Majka ju je čudno gledalo. Što je ovoj maloj!? Zacijelo je nešto čitala na internetu pa sad sebi umišlja... Ma stani, da nije stvarno pomislila da će i ona jednoga dana raditi nešto ovakvo? Zatresla je glavom. Svašta od djece danas.

»Ma što će Domagoju ova slika? Nije on ovako star, trebao je izabrati neku drugu, ljepšu.«

Majka dotle stvarno nije obraćala pozornost na to. Pa možda je i mogao staviti neku drugu sliku, ali zar je to tako važno? Važno je što piše, drugo pusti kraju.

»A vidi cijene! Tko će ovoliko dati za knjigu. Stvarno nema smisla, puno je to«, nastavljala je Martina.

Sad je majka došla na svoje.

»Tko određuje cijenu knjige«, upitala je Martinu.

»Pa ne znam, valjda onaj tko ju je napisao«, ispalila je.

»Nije baš tako. Cijenu knjige određuje onaj tko je dao novac za njezino tiskanje. To može biti sam pisac, može biti neka izdavačka kuća, može biti neka ustanova... A tko hoće kupiti, neka kupi.«

»Sve je to u redu«, nije se dala Martina, »ali tko će ju kupiti ako je skupa. Bolje bi bilo...«

»Vidi ti moje mudrice. Ona bi se još bavila i prodajom knjiga.«

»Ma ne bih, samo razmišljam. Dobre se knjige trebaju širiti...«

»E, to imaš pravo. Ova je knjiga dobra. A za prave vrijednosti uvijek treba biti spreman dati i malo više nego uobičajeno. Zar to nije tako?«

Martina se sada očito malo zbunila. Počela se češkati po glavi, kao da će joj to nešto posebno pomoći. A možda je i pomoglo.

»Znaš što, mama. Mi smo knjigu dobili besplatno. Baš nas briga za cijenu. Neka o njoj drugi razmišljaju.«

»Imaš pravo. Što se nepotrebno opterećivati.«

»Nego, mama, da mi Domagoju odnesemo jednu korpu trešanja«, zaključila je Martina priču o cvrčku i knjizi.

Miljenko Stojić

Cvrčak, VIII., 35, Čitluk, svibanj-lipanj, 2018., str. 20.

Osobno