Print Friendly, PDF & Email

»De brže pij to mliko. Autobus će uskoro.«

»Što ima veze ako ga propustim. Ta ti ćeš me odvesti do škole.«

»Da ne bi. Ne ću ja poticat tvoju linost. Misli malo sam o sebi i svojim zadatcima.«

Miljenko je preko oka pogledao dida. Pa što ga ne bi odbacio do škole, ako taj blaženi autobus prođe mimo kuće bez njega. Mogli su bliže staviti autobusnu postaju, mogli su uvesti više autobusa, mogli su... Ma... Znao je da razmišlja o glupostima. A njemu je samo dosadno otići u školu, nešto je pospan jer je previše buljio u onaj mobitel. Ljutio se pomalo i na samoga sebe.

»Nego dide, jesi li ti ikada gurao trajekt.«

»Što jesam li gurao?«

»Trajekt. Zar ne čuješ ko baba?«

Sada je on njega pogledao preko oka. Što ovaj mali misli? Jutros je pomalo čudan.

»Kako to ti misliš da se trajekt može gurati?«

»Lipo. On se pokvari i gura ga se.«

»Znaš li ti da trajekt plovi po vodi, a ne vozi se po cesti«, reče did Ilija već mrvicu uzrujan.

»Pa znam.«

»Onda ne pitaj gluposti.«

»Kad se trajekt pokvari, onda dolazi onaj remorker pa ga vuče, odnosno gura prema prvoj luci.«

Did je počeo kuckati prstima po stolu. Stvarno nije znao što bi jutros s njim. Zanovijeta li, zanovijeta.

»Imaš pravo. Tako nama jedanput trajekt nije tio upalit. Mi izišli, pogurali ga, on upalijo i idemo diko.«

»E, da ne bi.«

»Pa plivali smo i gurali ga. Što je čudno?«, popuštao je malo did.

Miljenko se mrvicu zbunio. Pa da, moglo bi biti... Kakvi!

»Da ti malo ne zaobilaziš istinu? Nije trajekt tako lagan da ga se može gurati. Osim toga kako ćete se oduprijeti nogama i pogurati ga?«

Očito je Miljenko uključio malo i znanje iz škole. Did se nasmijao.

»Pustimo mi to, nego jesi li već gotov s tim mlikom?«

»Nisam još, što si navalio? A kad ćemo se mi provozati trajektom?«

»Ako budeš dobar, ovo ljeto.«

»Tko kaže da nisam?«

»Baka.«

»Što ona ima pričat kad sam joj sve napravio, osim...«

»E, to osim... Znaš da je bolesna ovi dana, triba si joj pomoć.«

»A, dobro, imaš pravo. Žurilo mi se na nogomet, ona s tim stiskla i nisam napravio. Pa mogla je malo pričekati.«

»Nemoj se izmotavati. Pogriješio si i gotovo.«

»Jesam. Ali svejedno, jel'de da ćeš me voziti trajektom?«

»Ne ću te ja voziti, drugi će te voziti. Ja ću samo ići s tobom.«

Miljenko mu je opet uputio onaj svoj pogled. Što danas zanovijeta.

»Neka vozi tko god hoće, samo je važno da mi idemo. Može?«

»A što ne može. Samo, kamo idemo?«

Stvarno kamo? Neki dan je čitao da je lijepo otići u Italiju. Ali to je daleko, ni did ni on ne znaju talijanski jezik. Sjetio se.

»U Boku kotorsku. Kod Ivanke! Znaš da odavno govoriš kako tamo nisi iša.«

Stvarno ovaj mali ima pravo. Ivanka mu je to toliko puta spomenula u razgovoru. A on nikako da se odluči, stalno govori da će uskoro, samo do još završi ovo i ono. Tako dani prođoše.

»A što ti znaš o Boki kotorskoj? Kada se negdje ide, onda treba o tom kraju nešto i znati.«

»Znam da tamo žive Hrvati«, reče pobjedonosno.

»I to je sve što znaš? Žive i drugi, pa što!«

Morao je uključiti mozak. Međutim, kako ga uključiti kad tamo malo toga ima o Boki kotorskoj. Stvarno je mogao prije o tomu štogod pogledati, sada bi se pohvalio pred didom.

»Moram u nužnik. Sad ću ja«, reče Miljenko i napusti stol. Ubrzo se vratio.

»Vidi, u Boki kotorskoj ima mnogo naših crkava, katoličkih. Tu su Hrvati odavno, još od kada su došli u ove krajeve. A ima odatle i dosta svetaca.« Uf, stvarno je pametan.

»Odakle ti sad sve to? Da nisi malo gledao na internetu ili u onom leksikonu?«

Što će, morao je priznati. Ne može se dida tek tako lako prevariti.

Did je zamakao negdje u kuhinju. Dotle je autobus promakao mimo kuće, vidio je Miljenko to kroz prozor. Kad se did vratio, upitao ga je može li mu postaviti jednu kratku zagonetku.

»Može, samo skroz kratku. Požuri. Autobus samo što nije stigao.

»Što mi je to i to: dugo i žuto, zamiče za kuću?«

»Kakva ti je to zagonetka. To je neka budalaština. Stani der. Da nije...?«

Miljenko se samo smiješio. Did je počeo malo ružiti. Opomenuo ga je prstom i rekao:

»Da ti ipak upališ ono auto? Stići ćemo prije autobusa. Ljepše mi je da se vozim s tobom, nego s njima s kojima se vozim svaki dan.«

Didu su se brci počeli smiješiti. Bit će sve u redu. Pogledao je Miljenko kroz prozor i namignuo suncu. Učinilo mu se da je i ono njemu. Nije valjda!?

Miljenko Stojić

Cvrčak, IX., 40, Čitluk, svibanj-lipanj, 2019., str. 18.

Osobno