Print Friendly, PDF & Email

Završavao je zadnji sat škole. Jesenske boje počele su kititi okoliš. Sunce se još nije dalo. Sve je to zato na čovjeka djelovalo ugodno, smirujuće, oku milo.

Mate i Jeronim bili su stari prijatelji. Pošli su zajedno u prvi razred i još se drže skupa. Osobito su voljeli šaliti se međusobno ili s drugima. Nije važno, važno je samo da je opušteno.

Stali su ispred škole. Autobus je polako dolazio. Odjedanput Jeronim reče:

»Hajdemo mi danas pješke. Pusti ovo staro drndalo. Vidiš kako je vani lijepo.«

Mate ga je samo pogledao. A pogledao je i nebo te oko sebe. Stvarno je lijepo. Idemo.

Zabacili su torbe i krenuli. Druga djeca su ih zvala i čudila im se što im je danas. Oni su im samo mahnuli i nastavili kamo su naumili.

Prvi dio puta nije im bio tako zanimljiv. Polje, slabašan potočić, ljudi koji rade na njivama. Šutirali su poneki kamen koji se našao na nedavno postavljenom asfaltu.

»Sjećaš li se ti onoga s purom«, reče Jeronim. Mate je šutio.

»Onoga kada nisi znao koliko je pet manje dva?«

»Znao sam.«

»Pa kad si znao, što nisi rekao?«

»Nije mi se dalo, bilo mi je sve dosadno.«

»A da nisi možda bio gladan te si onako odgovorio?«

»Možda i jesam, šta ima veze.«

»Čuj šta ima veze! Učiteljica mu pokušava pomoći pa mu kaže da zamisli grumenove pure i pita ga koliko će mu ih ostati kada ih dva pojede. A jesmo se tada svi smijali. Kako ti pade na pamet da onako odgovoriš?«

»Palo i gotovo.«

»I ti k'o iz topa izvali da ti ne će ostati nijedan ako bude mlika«, zaključi priču Jeronim i stade se grohotom smijati.

Mate je čekao da završi. Onda se i on počeo smijati. Nije im to bilo dosta pa su počeli pjevati. Malo iz onoga što su naučili u školi, malo iz onoga što su naučili kod kuće, malo iz onoga što su okolo pokupili, naročito glede nogometa i navijanja. Sreća da su drugi pokraj njih jurili u vozilima i nisu ih mogli čuti.

Stigli su do prvog vinograda blizu puta. Već je obran. Prije nekoliko dana, vidjeli su to iz autobusa. Njima je bilo svejedno. Imaju grožđa i kod kuće, nisu gladni, baš ih briga za to. Međutim, ovo je danas predstavljalo drugu priču. Malo su se umorili pa počeli gladnjeti, malo znatiželja prevladala i odlučili su pogledati je li što ostalo iza berača. Imali su dobru sreću. Uskoro su naletjeli na nekoliko malih grozdova, žutih kao zlato. Slina im je pošla na usta. Ovo se mora kušati. I kušali su. Grožđe se topilo u ustima poput meda. Činilo im se bolje nego ono njihovo kod kuće. Čudili su se tomu. Kako to može biti!?

»A kako bi nam drukčije izgledalo kad smo sada već trebali biti kod kuće i jesti. Meni je mama govorila...«

»Ajde Mate ne pametuj! Vidiš da je ovdje sunce jače upačilo nego kod vas u onom vašem vinogradu. Bez sunca ništa nema.«

»A jesi mi ga ti pametan. Ovisi to od loze kakva je. Ako je ona neka bez veze uzalud sunce, grožđe je loše ili ga nema.«

»Da ne ćeš možda biti vindžija k'o onaj Ivan što pravi vino kod Antuke? Moga bi onda i malo više potegnut.«

»Ti tegliš, a ne moj ćaća.«

Izgledalo je da će se dobro posvađati, ako ne bude i štogod goreg. Jeronim je vidio da je ipak kriv. Što mu dira ćaću. Neka pije, to su njegovi poslovi.

»Nego, jesmo li mi smjeli dirati ono grožđe«, promijeni Jeronim temu razgovora.

»A št ne bismo smjeli? Ta nismo ga krali.«

»Ono je tuđi vinograd. Nije nam nitko dopustija da to radimo. A na vjeronauku smo učili...«

»Pusti ti sad vjeronauk. Ovo je vinograd. Nakon berbe smije se ubrati ono što je slučajno ostalo. Meni je ćaća tako reka.«

Opet on i njegov ćaća, pomislio je Jeronim. Nije htio dolijevati ulje na vatru.

»Tko onda ima pravo? Vjeronauk ili naši roditelji?«

»A filozofa. Što se tu ima razmišljat. Ima pravo i vjeronauk i naši roditelji.«

»Kako?«

»Lipo. I naši su roditelji učili vjeronauk, poslije razmišljali o tomu i živili kako triba.«

Mate je bio zadovoljan. Baš mu je ovo lipo palo na pamet. Moći će primiti prvu sv. pričest ove godine. Ali trebat će naučiti one razne molitvice. Neke je već znao, za neke će se još morati pomučiti.

»Što razmišljaš? Zar nisam pametno reka«, prekine Mate tišinu.

»Ma jesi«, odgovorio je ozbiljno Jeronim. »A što s onima koji ne vjeruju u Boga?«

»E, ne znam. Meni su ti oni nerazumljivi. Čuj, da Boga nema. Ma Bog je najvažniji. Kad ga ne bi bilo, onda bismo mogli nesmetano krasti, varati, ubijati... (ovdje se strese), jer baš nas briga. Važno je samo da te ne uvate.«

»Zaboravija si vjeronauk. I on je uz Boga najvažniji. Uzalud grumenovi pure ako te netko ne nauči pravilno živjeti.«

»A jesmo pripametni danas. Da nije od onoga grožđa«, nastavi se Mate šaliti. I onda prsnuše u smijeh. Uto zazvoni mobitel. Očito netko njihov traži gdje su. Zapjevaše još jednu dok ne pogledaše čiji to telefon zvoni.

Miljenko Stojić

Cvrčak, IX., 41, Čitluk, rujan-listopad, 2019., str. 18.

Osobno