Print Friendly, PDF & Email

Stajala je pred otvorenom ladicom. U nju je mislila staviti onaj svoj stari mobitel. Dobro, nije star, lani ga je dobila, ali tetka je sada rekla da će joj donijeti novi i ona mu se tako radovala. Vidjela ga je kod jedne svoje kolegice i baš joj se dopao.

»Što buljiš u to? Da nisi bolesna«, odjedanput je začula iza svojih leđa.

Bila je to majka. Uvijek se nađe tamo gdje ne treba i kad ne treba.

»Ma, ništa važno, mislila sam je malo očistiti«, brzo je slagala. Sjetila se da to nije dobro, ali...

»Pričaš priče. A davno sam ti rekla da ne smiješ lagati. Nego, kad ti je već do čišćenja, kako kažeš, uzmi onu metlu i pometi ispred vrata kuće. Vjetar je nanio lišća i ružno je kada se ulazi.«

Zakolutala je očima. Još joj je samo to trebalo. A bila se dogovorila s Kajom da će zajedno malo prošetati. Subota je, nema nastave, pa što ne bi. Istina, nema Kaja uvijek vremena jer još ganja i šport, onaj rukomet. Njoj se to ne da, radije je izabrala glazbu, bolje rečeno gitaru. Tako joj se sviđa prebirati po onim žicama i sanjariti. Ništa konkretno, već o mnogo toga. Ma život je lijep!

Uzela je metlu i zaputila se kamo joj je majka rekla. Nema joj druge. Tako će se opravdati za laž. Zapravo... Nije joj se dalo više razmišljati. Mela je da što prije to završi i da ide kamo je naumila.

Uto je pridošla i Kaja. Samo su se pogledale. Bilo joj je jasno što je na stvari. Znala je gdje stoje njihove metle pa je sama otišla po jednu. Udvoje se zaista brže mete. Jelena je bila zadovoljna. Kaja se uvijek pokazivala kao prava prijateljica.

»Jesi li gotova«, čula je majku kako viče iz kuće?

»Jesmo«, odgovorila je.

»Čuj jesmo. Otkada si ti dvoje«.

Majka je izišla vani da vidi o čemu se tu radi. Radosno je pozdravila Kaju. Bit će od ove male nešto, mislila je u sebi.

»Nego, bi li vas dvije jedan kolač, zapravo dva«, upitala ih je.

»Ma kako ne bismo«, zabrzetala je Jelena.

Majka se samo nasmiješila. Znala je da će se nasmiješiti i one, od uha do uha, kada vide koji će im kolač ponuditi.

»Tiramisu«, uzviknula je Jelena. Kaja je zbog uljudnog ponašanja šutjela, ali su joj oči bile radosne. Prijat će njoj ovaj kolač, itekako.

Slasno su jele. Dobile su još i cijeđeni sok, onaj od naranče. Žutio se poput meda.

»Nego, mama, kada će doći Maja?«

»Doći će, što te to tako zanima?«

»Pa pitam... onako... drago mi ju je vidjeti«, opet se malo snašla, da ne kažemo opet je malo slagala.

»Stvarno? Koliko se sjećam zadnji put kad ste se vidjele porječkale ste se. Opet nešto mutiš.«

Jelena je šutjela. Majka stvarno čita njezine misli. Možda da joj ipak prizna?

»Ovaj... rekla mi je... donijet će mi novi mobitel.«

»Novi mobitel? Pa imaš već jedan. Ili si se počela modirat? Da ne ćeš tražiti momka?«

Jelena je pocrvenjela. Ova njezina majka stvarno nekada pretjeruje.

»Samo ti mene zafrkaji. Ja ozbiljno govorim. Tetka Maja mi je to čvrsto obećala.«

Majka ju je gledala nekoliko trenutaka. Ipak će joj reći što je na stvari.

»Znaš, ona ti je sada u karanteni.«

»Karanteni? Što ti je to?«

»To je ono kad športaše prije utakmice zatvore u prostoriju da se odmore i da budu orniji za igru«, požurila je odgovoriti Kaja.

»Ali moja tetka nije otišla u Kinu igrati neku utakmicu. Ona je tamo otišla zbog posla koji radi.«

Gledala je ozbiljno u majku. Kaja je samo slegla ramenima.

»Vidi, ovako. Ona je tamo zbog posla, kako si rekla. Međutim tamo hara jedan virus koji nije dobar za ljude. U većini slučajeva čovjek bi ga trebao preživjeti. Međutim, ako je već bolestan ili ako mu tijelo nije otporno, onda se baš ne zna što će se dogoditi.«

Jelena je gledala širom otvorenih očiju. Znači, njezinoj tetki se nešto ružno može dogoditi. Bože sačuvaj!

»A može li se to nekako spriječiti, izliječiti...«

»Karantena je jedan od načina. Čovjek nikuda ne hoda i ako je zaražen ne će zaraziti druge i tako širiti tu bolest.«

»Tetka je zaražena?«

»Ne zna se još je li. Liječnici ispituju što je zapravo s njom. Nadajmo se da će sve biti dobro.«

Jelena se zamislila. Pao joj je opet mobitel na pamet. Odmahnula je rukom. Njih dvije su je začuđeno pogledale. Primijetila je to, nije važno. Važno je samo da tetka...

»Vidi, ajmo mi štogod izmoliti za tetku. Bog će pomoći, ako ga zamolimo«, rekla je.

Mama se odmah složila. Pridometnula je da bi bilo dobro da se najprije pokaju za ono loše što su učinile. Recimo, neki su malo lagali u posljednje vrijeme, ona je malo povisila glas na neke...

»Nas su tako učili na vjeronauku za prvu pričest. Zar su i vas«, upitala je Jelena.

Majka se samo nasmijala i prekrižila. Molitva se razlegla kućnim hodnikom.

Miljenko Stojić

Cvrčak, IX., 44, Čitluk, ožujak-travanj, 2020., str. 18.

Osobno