Print Friendly, PDF & Email

»A tko je ovo«, vikao je Kristijan iz dnevne sobe.

»Ma tko? Onaj čovjek što prolazi? Što te briga. Ljudi idu svojim putem«, bila je oštra majka Mara.

»Baš me briga za njega. Tko je ovaj ovdje?«

»Koliko znam ti si sam tamo. I ne deri se, sto sam ti puta govorila da se lijepo ponašaš.«

Odmahnuo je rukom. Ona baš danas ništa ne razumije. Pitat će dida da mu to razjasni.

»Nešto si se ušutio. Ništa ne odgovaraš. Učila sam te i da kad ti netko...«

»Znam. Čuo sam. Pitat ću dida.«

»Samo se ti duri. I did će ti reći što i ja. Inače će i on dobiti što ga pripada.«

Okrenula se da je Kristijan slučajno ne vidi kako se smiješi. Mora imati nadzor nad onim što se događa u kući.

Izišao je vani i počeo tražiti dida Luku. Zaustio je da ga zovne, pa se onda sjetio što je maloprije bilo. Bolje mirovati. Tražio je malo okolo i naposljetku ga ugledao u vrtu kako nešto okopava.

Kad mu se primakao, rekao mu je nekako ispod glasa: »Dide, tko je ono?«

On se okrenuo, naslonio se na motiku i otpovrnuo mu: »Tko? I zbog čega tako šapćeš? Uvik sam ti govorija...«

Kristijan se uhvatio za glavu. Sad opet i did k'o i majka. Što im je danas?

»Da te ne boli glava? Što si se za nju uvatija? Znaš da je prazna«, okrenuo je did na šalu.

Kristijan ga je gledao ne znajući što bi, pa ga onda počeo gađati grumenima zemlje. Ne iz bijesa, nego onako od zafrkancije. On je to odmah shvatio i nije se ljutio. Kada je sve završilo, did je sjeo i Kristijan kraj njega.

»Nešto sam kopa po onom našem starom računalu i naša sam neke fotografije. Ima ih koje prepoznajem na njima, a ima i onih koje ne prepoznajem«, reče ozbiljno didu.

»Što odma nisi tako reka. Pusti me da ovo završim, nije dugo, pa ćemo onda o tomu.«

»Dobro«, složio se i počeo se ustajati da pođe.

»Vidi ga, ti bi tako prema didu. Ne može...«

»Što sada nije u redu«, reče Kristijan iznenađeno.

»Pivo, suzo didova, pivo. Oćeš da skapam od žeđi.«

Razvukle su mu se usne u znak odobravanja. Ali mu je sinulo u glavi. Naplatit će on to didu, dobro naplatiti.

»Imaš pravo. Sidi, odo ja po pivo.«

Obojica su bili zadovoljni. Hladovina im je osvježavala lice. A did je usput pomalo pričao o onome što Kristijan nije poznavao. Bio je strpljiv, znao je da dida mora pustiti u miru popiti pivo. Ne će računalo uteći, mislio je. Radosno je skočio kada je did popio posljednju kap i obrisao usne.

»Ajdemo.«

»Vidi malog što mu se žuri. Mora bi još uskopati...«

»Dide, reka si...«

Luka je pucao od smijeha. Opet mu je upalila doskočica. Odložio je motiku i pošao za unukom.

Majka je gledala za njima. Ne će did isprljati pod, lijepo će se on izuti, ali što njih dvojica kuju? Malo će ona pripaziti na to.

Kristijan je mrdnuo mišem i računalni zaslon se probudio iz mirovanja. Did je ugledao davno zaboravljene fotografije ili već pomalo izblijedjele događaje, kako hoćemo. Zabuljio se u njih.

»Govori«, opomenu ga Kristijan.

»A ja. Ovo ti je...«

Priča se plela, a Kristijan ju je svako malo prekidao svojim novim pitanjima. Majka se primaknula i prisluškivala. Vidi ti dida, ipak mnogo toga nije zaboravio. Naposljetku se skroz primakla i sjela kraj njih. Pozdravili su je pogledom i nastavili. Večer je polako padala na obzorju.

Kad je sve bilo gotovo, Kristijan se odjedanput obrati didu: »Onda sutra idemo?«

»Di«, zagledao se did u njega, kao i majka.

»Na Humac«.

»Nismo o tomu ništa govorili.«

»Kako nismo? Jesam li ti donio pivo?«

Did ga je dobro odmjerio pogledom, a majka obojicu. Opet nešto zagonetno.

»Pitaj matere. Ako te ona pusti sa mnom na blagdan Sv. Ante, onda...«

Ona se lupi po čelu. Bila je zaboravila na sve to. Neke su joj druge misli u glavi ovih dana.

»Jel de da oćeš«, umiljavao se Kristijan majci.

Gledala ih je obojicu i onda jednostavno procijedila: »Eto vas tamo«. Vidjelo se da joj je drago što se njih dvojica tako lijepo slažu.

Kristijan je poskočio od veselja. Sutra se polazi u šetnju, ljudi moji!

Putem su susretali mnoge kako idu pješice. Bilo ih je potpuno bosih. Did mu je tumačio da to oni rade iz pobožnosti. Pješače, mole se Bogu, razmišljaju i odlučuju biti bolji. Kada stignu do svetišta, onda se ispovjede, pričeste i obnovljeni u duši krenu nazad vozilom.

»Mogli bismo i mi nekoga povesti«, reče zaneseno Kristijan.

»Mogli bi, ako bude potrebno. Obično oni već unaprid dogovore prijevoz.«

»Hoćeš li mi kupiti onoga zmaja što leti? Lani mi je onaj pobjegao.«

»Trebao si ga čuvati. Ali neka ti bude«, polušaljivo je did odgovorio.

Čim su stigli, Kristijan je ispružio ruku. Novac je did uredno položio na nju.

Ubrzo se vratio. Izgledao je zadovoljno.

»A zmaj?«

»Nema ga.«

»Novac«, sad je did ispružio ruku.

»Nema ga.«

Did je zastao.

»Kako ga nema? Izgubio si ga?«

»Nisam.«

»?!«

Nije više htio odugovlačiti. Drago mu je bilo priznati.

»Vidio sam jednog dječaka kako prosi. Dao sam mu ono što si ti meni dao. Imao sam još nešto u džepu pa sam dao i to.«

Did ga je iznenađeno gledao, pogladio po glavi i izustio: »Dobro si učinio. Idemo.«

»Kamo?«

»Vidjeti treba li tom dečku još nešto, a i tebi kupiti zmaja.«

Kristijan je cvjetao od radosti kao livada cvijećem u proljeće. Baš je ovaj moj did dobar!

Miljenko Stojić

Cvrčak, IX., 45, Čitluk, svibanj-lipanj, 2020., str. 14.

Osobno