Print Friendly, PDF & Email

Milanki se ovaj posjet zaista nije sviđao. Šta će oni kod tih popova?! Partija je davno rekla da su talog društva i šta sad da s njima petljaju?! Ko kaže da će nestat jugokomunizma? Jest da nema druga Tita, ali bratstvo i jedinstvo je čvrsto, iskovano u narodnoj borbi. Kvare ga trenutno neki mutikaše, ali stat će njima Armija u kraj. Ta nije prvi put.

Fra Ivo je polako ispijao jutarnju kavicu. Slabo je spavao. Razmišljao je o onima koji će doći u posjet samostanu na Širokom Brigu. Kažu, neki radni kolektiv iz Bosne, nije mu se dalo pamtiti ime. Svejedno mu je. Neka dođu kad im se već dolazi, jer nisu baš uobičajili do sada. Valjda ih stiskla ova nova vremena, što li. Mučilo ga je što im reći. Naravno, ne će lagati, ali zaobići istinu, odnosno ne reći sve, nije grijeh. Samo zbog čega? Srknuo je novi gutljaj kave.

U autobusu je drugarica Milanka mljela o samoupravljanju, socijalističkim dostignućima, drugu Titu. Zaista se trudila, ali činilo joj se da je opet ne slušaju. Posebno onaj Petrović. Zna ona zbog čega. Sva su mu braća u inostranstvu, ko samo njega primi u preduzeće. Da se ona pitala, drugačije bi se to odigralo. Ima zaslužnijih drugova i drugarica. A ovako on joj se u lice smije. Pogledaj ga kakav je, pravi ustaša. Svi su oni taki.

Budući da je stajala, odletjela je drugarici Snježani u krilo, baš onoj koju također ne voli. Petlja s ovim ustašama. Ali autobus je iznenada zakočio i... Psovala je i gledala što se zapravo dogodilo. Pa ja, tako ti je to kad imaš posla sa seljacima. Izišli na cestu s onim svojim zaprežnim kolima i prelaze je kao da su na nekoj livadi, svojoj livadi. Druže Tito, šta to ne sredi dok si bio živ?! I konje je trebalo u inostranstvo, i konje, a ne da se ovuda ovako šeću. Nije to smjela naglas izgovoriti, jer tko zna što bi se iz toga moglo izleći. Neprijatelj nikada ne spava i naročito gleda na drugarice ko šta je ona.

Izišao je pred samostan. Dobro je, ne će kiša. Moći će se mnogo toga obići, ovisno od njihova vremena. Bogat je ovo samostan, ako ništa drugo a ono uspomenama. Kao da je sve bilo jučer. Ćaća ga doveo u školu, u gimnaziju na Brigu, moj čovik. Pričalo se o tome po selu, itekako pričalo. Proricali su mu sjajnu budućnost. Bit će inžinjer, znate li vi šta je to inžinjer, govorile su seoske bake. A njemu se nije dalo tim putem. Osjećao je da ga Bog zove. Uz to je bio marljiv, dobro učio i nije predstavljalo neku poteškoću da ga prime. Njemu se svanulo, a seoske se bake začudile. Ipak im bijaše drago da je baš tako odabrao. A onda nahrupiše oni. Jugokomunisti. Spališe i gimnaziju, i samostan, pobiše profesore, pobiše druge fratre. Raj zemaljski pretvori se u prah i pepeo. On završi na Križnom putu. Jest se napatio, ali je imao sreće. Izvukao je živu glavu, mnogi nisu. I onda polako ispočetka. Uzdahnu duboko. Velik je Bog, velik.

Pozvaše ga da su stigli. Nije mu se žurilo. Osjećaji su bili uzburkani u njemu. Neka se smire, neka mu se misli razbistre. Nisu oni krivi što je njegova povijest takva. Sve da i jesu, nije ga briga. Neka s Bogom sravnjavaju svoje račune, vjerovali u njega ili ne. Jednom će svakako pred njegovo nebesko lice.

»Dobar dan, druže.«

»Dobar dan, gospodo.«

Netko se smiješio, netko je namrgodio lice, on se pravio da ništa ne primjećuje. Izletjelo mu, što će sad.

»Mi bismo da nam malo pokažete manastir. Došli smo u posjetu vašoj općini pa velimo...«

»Nema problema, uvijek ste dobrodošli. Naša franjevačka duša otvorena je za sve ljude dobre volje.«

Činilo mu se da im sjedaju ove njegove riječi. Dobro je, popravljam se, mislio je u sebi.

I počeo je tumačiti. Tamo izdaleka, od početaka kršćanstva u ovim krajevima negdje u V. st. poslije Krista. Čudili su se. Zar baš toliko ovdje ima te istorije? Pa je prešao na staru hrvatsku bosansku državu. Tu su se manje čudili, lica su im bila ozbiljnija. Došlo je i tursko razdoblje. Spominjao je kako su tada porušeni svi samostani i crkve, spominjao je mnogoštošta drugo. Šutjeli su. A on je nastavljao dalje. Posve se zanio. Doplovio je mislima i riječima do Drugog svjetskog rata. Počeo je o tim vremenima rušenja, a ne gradnje kao do tada. Tumačio je revno što su sve jugokomunisti napravili Širokom Brigu i franjevačkoj opstojnosti na njemu. Svi su ga pozorno slušali, nitko se nije vrtio okolo. A on je pričao, pričao. U jednom trenutku, kada je zastao uzeti daha, začu riječi:

»Oprostite druže, ali nisu samo partizani ovdje rušili. Bilo je i drugih, koliko ja znam.«

Nije gledao tko to kaže, bilo mu je svejedno. On je gledao izvođenje jednoga po jednoga fratra iz samostana te njihovo ubijanje na ratnom skloništu. I nakon toga vatru kojom su ih spalili. Trznuo se.

»Oni, i samo oni«, dodao je dubokim, potresenim glasom.

Tišina, mrtva tišina. Mogla se čuti muha u letu.

»Idemo drugovi i drugarice«, pojavi se neki smeten glas, »kasno je, zakasnit ćemo«.

»Ne ćemo mi nikamo zakasniti«, odgovori neki odrješit glas. »Pustite čovjeka da priča, tko zna kad ćemo ga slušati drugi put.«

Nitko se ne usprotivi. Fra Ivo se nasmiješi u sebi. Hvala vam pobijena braćo što je ovako ispalo i što ste mi dali snage svjedočiti istinu i samo istinu. Krenuo je polako prema mjestu njihova skončanja, prema ratnom skloništu. Drugovi i drugarice, ili samo nazovi tako, pratili su ga u stopu.

Miljenko Stojić

Vitko, XII., 16, Široki Brijeg, prosinac 2017., str. 78. – 79.

Osobno