Print Friendly, PDF & Email

Bio je zadovoljan. Konačno je dobio posao. Jest da je trebalo malo pogurati, ali sada se drukčije ne može. Oni bivši zasjeli na sva mjesta i sa sobom donijeli svoj način vladanja. I sad što je tu je, moj pajdo.

Trebao je prijeći ulicu. Osvrtao se na sve strane. Nikada se ne zna. Ostao mu taj običaj od kada je ono Marinka udarilo. Mogao je čovjek poginuti. Ali, eto, nije, hvala Bogu. Sime im se zamelo!

Bio je na drugoj strani i polako prolazio pokraj poznatog kafića. Imao je još nešto vremena na raspolaganju, namjerno je pošao pješice i ranije. Htio je jednostavno uživati.

»Ej, Marko, kud si diga glavu, daj svrati malo«, čuo je kako netko viče. Pogledao je u smjeru glasa i prepoznao Darku.

»Što ćeš ti ovako rano u kafiću, zar ne radiš«, dobacio mu je dok mu se približavao, skrećući sa svoga puta.

»A kud ti ovako rano na ulici, zar nisi kod kuće«, prihvati način razgovora Darko.

»E moj stari, minjaju se vrimena. Došlo i moji pet minuta.«

»Vidi, vidi. Ajde neka, iako ne znam o čemu se radi. Momak, donesi der mu piće.«

»Ne bih ništa, možda samo čašu vode.«

»A ne ćeš ono svoje pšenično pivo? Je malo rano, ali ipak...«

»Ne bih. Ovoga jutra ništa. Možda sutra.«

»Ma nekako smo tajnoviti danas. O čemu se radi?«

»A čuješ, zaposlija sam se.«

»Opa, pajdo dobija posa. Neka, i bilo je vrime. Nego momak, njemu ono jedno pšenično, ono manje, a meni ono moje uobičajeno. Triba ovo zalit.«

»Ma reka sam...«

»Šta se buniš. Naručio sam ti ono manje. A kad se namistiš, onda ćemo štogod i ozbiljnije.«

Marko nije imao kud. Takvi su ovdje običaji i treba to poštivati.

»Nego, ne reče ti di si se uspija uvalit? Od ovi bivši i njiove dice ne moreš nikud.«

»U policiju«.

»Opa. Baš u policiju! I to ti! Pa ti si narodni neprijatelj! Tako se nekada govorilo za takve kakav si ti, znaš to.«

Nasmijao se, što bi drugo. Bilo nekada, ali se ne može zaboraviti. I ne treba. Neka znaju mlađi kroz što je prošao ovaj jadni hrvatski narod.

»A di su te bacili? Nije valjda da ćeš dreždat na cesti i vaćat ove što luduju okolo?«

»Ma nije. Organizirani kriminal.«

»Organizirani kriminal?! Oni su ludi. Vaćat ćeš nji i njiove. A kakav si svatit ćeš sve ozbiljno i bit će veselo. Ne će to tako ići.«

»Zašto ne bi išlo? Ovo je sada naša država. Moramo je čuvati, stvorena je na krvlju...«

Darko ga je samo gledao, onako ispod oka. Zapalio se. Zna li on kako stvarno stoje stvari?

»Jesi li ti zaboravija onoga tvoga strica, kako no mu bi ime...«

»Marinko.«

»Da, Marinko, stari se pa sam smetnuo. Njega ono puče onaj kamion.«

»Pukao je, ali ga nije ubio. Samo kakve to veze ima sa mnom? Ne razumijem.«

»Razumjet ćeš jednoga dana, samo polako. Tek si počeo. Ima vremena.«

»Stvarno ne...«

»Dobro, nije sada važno, pustimo to. A gdje ti je sada stric Marinko?«

»U Kaliforniji.«

»U Kaliforniji?! Što će tamo?«

»Čuj što će tamo! Živi sa ženom i dicom koja su mu ostala.«

»Kako koja su mu ostala? Ne razumijem.«

»Sada ti ne razumiješ. Vidiš da nije sve lako znati«, našalio se Marinko i onda nastavio ozbiljno. »Dva su mu sina poginula u Domovinskom ratu. Rekli su mu da idu braniti djedovinu kad je on već bolestan i mora se držati kuće.«

»A tako. Pokoj im duši.«

»Stvarno pokoj im duši. Mnogo je mladeži izginulo stvarajući ovu našu slobodu.«

»Ali i stric ti je zaslužan za nju. Borio se u inozemstvu za hrvatsku stvar i onda umalo ne ostade bez glave.«

»Točno tako. Onaj kamion iz pokrajnje ulice izletio mu je tako da nije trebao priživit. Ali je nekako uspio mrvicu se skloniti i to ga je spasilo.«

»A kamion je nastavio svoj put kao da se ništa nije dogodilo«, sarkastično je nastavio Darko.

»Upravo tako. Mislio je da je obavio svoj posao. No, zeznuo se.«

»I u kakvim ste ostali odnosima s Boškovićima? Kamion je bio njiov, vozio ga onaj mali što se taman bija upisa u Partiju. Valjda mu je to trebao biti diplomski«, dodao je zajedljivo.

»Ma što se tu ima pričati. Čim se stric malo oporavio odveli smo ga na uzletište. Milicija začudo nije ništa smetala. Valjda nisu imali sva dopuštenja za takve mjere.«

»To ti misliš. Imali su oni uvik sva dopuštenja. Ubiti neprijatelja naroda za nji je bio junački čin. Nego, vidim da si se počeja stručno izražavat. Uči, valjat će ti to.«

»Počeo si zanovijetat. A bolje bi ti bilo da si i ti naša kakav posa. Jesi ranjen, ali još ti moreš dati ruke.«

»Pajdo, imaš ti pomalo pravo. Samo nemaš pravo da nisam zaposlen. Jesam, zaposlen sam.«

»Otkada? Di? Pa nisi zvao da proslavimo«.

»Vidi, umalo da ne uletim u tvoje područje. Ja sam ti paraobavještajno podzemlje.«

»Para... Svašta. Ko te tako nazva?«

»Oni s kojima ćeš ti sada imati posla, s kojima ćeš sidit, piti kave...«

»Ne dolazi u obzir. Ja radim samo svoje. Nisam ja u tajnoj službi pa da moram...«

»Nisi me svatija. Govorim o tvojim radnim kolegama. Istina, i oni znaju biti kriminalci, ali ne ćemo sada o tomu.«

»Pa te moje radne kolege trebale bi se baviti kriminalcima, lopovima ili kako već oćeš. Nisi valjda ti jedan od nji?«, našalio se.«

»U njiovim očima jesam. Radim za neke naše u inozemstvu koji imaju naglašene hrvatske stavove.«

»A kakve bi drukčije tribali imati. I što radiš?«

»Savjetnik.«

»Savjetnik?! Ha, ha, ha... Pa to rade samo...«

»Počeli smo i mi. Učimo se. A i što ne bi za naše ljude. Pomažem svom narodu, di god da je, pomažem i sebi...«

»E, stvarno si danas pun iznenađenja.«

»Imam ja i veći.«

»Veći?«

»Znaš li ti ko ti je šef na tom tvom poslu vaćanja kriminalaca?«

»Pojma nemam. A i nije mi bilo važno. Vidit ću ga kad tamo dođem. Nadam se da ćemo surađivati.«

»Nadaš se, samo se ti nadaj.«

»Ne ćeš mi otkriti to zagonetno lice?«

»Ne ću. Sam riješi tu zagonetku. I budi pri sebi.«

»Što? Da budem pri sebi? Odmah ili poslije«, pokušao se našaliti.

»Razumio si.«

Sad mu se već žurilo na posao. A i slobodno vrijeme je polako išlo svome kraju. Ustao se, a Darko ga je gledao s osmijehom na usnama.

»Reći ćeš mi kako je bilo. Sutra kava ovdje u isto vrijeme. Može?«

»Može.«

Ubrzao je korak. Nesvjesno. Kad je to primijetio, usporio je. Svejedno, minute su u pitanju, ne smije biti živčan.

Pošao je najprije prema šefovom uredu. Tako su mu rekli da treba, a i red je.

Otvorio je vrata. I zastao kao gromom ošinut.

»Samo uđite, vrijeme je još hladno pa nije dobro da se ured rashlađuje. A i poznamo se.«

Sve mu je u hipu prošlo glavom. Mate, mali onoga maloga koji je vozio kamion stajao je pred njim. Nije ga bilo u postrojbama u prošlom ratu, ali ga je počelo bivati nakon rata. I išlo mu je to na živce. Sad je on pred njim, glavom i bradom.

Već je bio zakoraknuo nazad. A onda mu se ukaza stric. Ponavljao mu je nauk o povijesti, o pomirbi, o sadašnjim okolnostima, o potrebi jačanja države, o...

Tresnuo je malo jače vratima nego inače. Omaklo mu se. Pružio je Mati ruku i muški je stiskao. On je problijedio, a u njegovim se očima nije vidjelo ništa.

»Zdravo.«

»Zdr..., možeš ići, doli ti je kancelarija.«

Nije mu trebalo dvaput reći. Preskakao je po dvije stube. Kako mu je samo izletilo ono »Zdravo«, a nikad to ne rabi kao pozdrav. Ići će ovo, ići, ne će kamion dvaput udarati, što je bilo zaista je bilo, đubrad...

Nije završio misao. Šutnuo je limenku ispijenog piva na hodniku. Gromko je zazvonila.

Miljenko Stojić

Vitko, 19., Široki Brijeg, prosinac 2020., str. 111. – 113.

Osobno