Već mu je svega bilo dosta. I ovoga blata, i ovih ljudi, rata, političara, vojnih dušobrižnika..., svega. Svi oni dolaze i prolaze, samo ja ostajem tu, sa skupinom pridošlom odasvud. Zapalo nas braniti od neprijatelja korak ozemlja pred nama, oni iz JNA rekli bi »teritorija«. Nemamo dovoljno oružja, nemamo dovoljno ljudstva, a bojišnica je teška. Imamo samo dovoljno srca koje svaki čas mogu probušiti k'o staru limenu kantu. A možda i ne mogu? Nije mu se dalo filozofirati. Zabuljio se kroz prozor.

Vani je kiša neumorno lila. I tako danima. Činila je ovaj Božić nekako bljutavim, kao što je i sve okolo bljutavo. Da je barem sniga! Bilo bi tada lakše poginuti. Ideš, snig škripi, pogodi te metak, može i geler, i ti svojom krvlju obojiš bjelinu. Zar to nije čudesna instalacija? Dostojna da je se spomene u najrazvikanijim časopisima umjetnosti. Tako rade pravi umjetnici. Svojim životom ispisuju stranice privlačne slave. Fenomenalno, predivno, dosad neviđeno... Trgnulo ga ovo »neviđeno«. Ma, daj, što sam opet počeo trabunjat. Jesam li bio rekao da nema filozofiranja. Rat da je do sada neviđen! Stvarno sam prolupa.

Netko je tukao na vrata.

»Ulazi«, dreknuo je.

Bio je to satnik Šimun.

»Što je, ne da se ni tebi mirovat. Ja sidin i razmišljan, a bolje bi bilo da samo sidin. Božić je. Mani ratovanje. Valjda i oni imaju nešto u grudima. Ljudi smo, čuješ li, ljudi smo.«

Davor je pričao i pričao. Kada je malo predahnuo, uletio je Šimun:

»Oni bi tili malo minobacačke priprave.«

»Ko to oni? Kakve minobacačke priprave? I kako to misle malo?«

»Pa, ovi seljani. Vele da više ne mogu čekat. Zapalili su im kuće pa bi tili i oni njima. Ako ikada dođe do mira, neka su im računi izravnani. Tako vele. Lakše će se, kažu, pomirit, iako nisu prvi počeli.«

»Slušaj, reci ti njima da su svi oni bagra. Ako im se gine, neka idu. Ja ih zaustavljat ne ću. Već mi ih je na vr glave. Minobacačka priprava? A oće li oni s druge strane poslije gađati samo njih ili će pucati po svima nama? Mi ovdje ratujemo, a ne sviđamo seljačke račune. Uđemo li u to poluokruženje, svi smo nastradali. Ovako ipak možemo držati bojišnicu.«

»Ne znam. Ti kako oćeš. Ja sam ti samo tija prinit što kažu. I da znaš, čine mi se puno odlučniji nego do sada. Ka da je neki ludi vitar uša u nji. Uzalud i Božić.«

Davor je pogledao zemljovid na zidu s njihovim i našim ucrtanim položajima. Ne, ne, ne ide. Nema smisla izazivati. Možda na proljeće priđemo u protunapad, ali on mora biti dobro pripremljen. Nisam ja od onih koji troši ljudstvo (koji glup izričaj) k'o dite loptu na igralištu. Njiovim roditeljima, ženama, dici, obitelji, želim sutra bez stida gledati u oči. Čuvam ih koliko se to može u ratu. On će prestati, ali će ostati sve ono što smo učinili.

Dani su se i nadalje lijeno vukli bojišnicom. Vidio je da i dalje pljačkaju kuće po osvojenu selu. Zbog čega to čine? Ta bili su susjedi i opet će to biti kako god da rat završi. I što više imaju odnit? Električne žice iz zidova, crijep s kuća, okvire prozora? Da imam dovoljno streljiva, sravnija bi selo sa zemljom, nema veze što je naše. Neka onda nose krhotine kuća, da, baš tako, krhotine kuća, kada im se nosi. Rat stvarno čovika učini životinjom.

Šimun je ušao malo smeten.

»Nema minobacača.«

»Kako nema minobacača?«

»Neko ga je ukra.«

»Ko to neko?«

»Vojska nije. Treba im, a i glupo je krasti od sebe. Nema ko drugi nego neko od seljana. Reka sam ti do oće ić na one tamo.«

Davor je opsovao. Još mi samo to triba. Zbog njih se ni ispovidija nisam ovi dana i zbog njih sam počeja više psovat nego prije. Naredio je žurnu istragu.

Doveli su mu Josipa. Nije izgledao prepadnut, više je izgledao uvjeren u neku samo svoju misao. Odmah je priznao da je on ukrao minobacač. Nije htio odati tko je još s njim to učinio ni gdje je sada minobacač. Gledao ga je dugo bez riječi. Imaju li granata i znaju li sa svime rukovati? Ako pođu na svoju ruku, ne samo da će izginuti već mogu i nas iznenaditi. Ne može se svaki čas biti spreman i napet za borbu. Treba se nekada i opustiti, odmoriti. Naredio je da ga puste. Svi su ga čudno pogledali, čak i Josip. Izišao je vani, snažno zalupivši vratima.

Noć je bila tamna i mračna. Nije se bojao. Već je oguglao na smrt. Radi svoj posao i bit će što će biti. Poginem li, osvanut će mi slika u novinama, na staroj lipi, možda još ponegdje i trajati nekoliko dana dok je ne raskine vjetar ili je šutnu u kut. Dica će me se valjda sićat, valjda.

Kad se dobro razdanilo, naredio je opću borbenu gotovost. Naložio je i da se seljani okupe. Gledao ih je kako se izvlače iz tuđih kuća. Došli su odasvud nakon što je hrvatska vojska zauzela mjesto. Htjeli su biti blizu svojih spaljenih domova, više ili manje blizu, s onu stranu crte. Nisu imali potrebu tjerati bivše stanare iz kuća, oni su sami pobjegli. Samo je poneka zapaljena. Učinili su to neki od onih koji su bježali. Očito sa željom da ne padne čitava u ruke neprijatelja. E, što ti je privrženost svome domu. Kiselo se nasmiješio.

Govor mu nije bio dug. Rekao je samo:

»Imat ćete minobacačku pripravu. Koliko vam vrimena triba da budete spremni?«

»Deset minuta.«

»Dobro. Za deset minuta počinjemo tući. Ne budete li točni ko švicarski sat, sve obustavljamo. Nema ponavljanja.«

Znali su da misli ozbiljno i samo su kimnuli glavom.

Točno na vrijeme minobacači su počeli tući prema neprijateljskom selu. Davor je promatrao kroz dvogled. Dobro su obavljali posao. Netko je tamo na drugoj strani naredio zbjeg. Vidio je povorku kako se ustrojava i kako zamiče putem iznad sela u šumu. Nije naređivao da tuku po njima. Birao je »vojničkije« mete. Smetalo ga je ovo brzo napuštanje sela. Da nije neka zamka?

Seljani su kao jedan nagrnuli na onu stranu. Nije mogao vidjeti je li itko odustao od te namjere. Propitat ću se kad sve završi. Baš me to zanima. Pogledao je bocu rakije koju mu je jedan od njih u međuvremenu donio. Plaća za posao! Moga je više zaradit da je iša u pljačku s njima. Samo, on na to nema pravo. Osveta je njihova. Stari zavjet ponovno je pretekao Novi.

Planule su i prve kuće. Postajao je sve živčaniji. Grizao je nokte.

»Šimune«, proderao se.

On je ušao.

»Neka tuku malo ispred njih.«

»Ali,... mogu nekoga pogoditi.«

»Ma, baš me briga. A kako bi ih ti inače vratija nazad? Vidiš li da su ko ovce. Bilo je dosta. Stalno pomiči vatru sve dok ih ne utiraš u tor.«

Šimun je otišao bez riječi.

Pratio je početak. Vidio je da je nastalo komešanje. Bit će dobro, razumit će oni, razumit.

Vikali su vani, a najratoborniji su ušli unutra. Zatekli su ga s napola ispijenom bocom. Oružje mu je ležalo na dohvat ruke.

Nijemo su se gledali. Okrenuli su se i otišli odakle su došli. On se okrenuo prema križu na zidu i smeteno izustio:

»Oprosti«.

Miljenko Stojić

www.veritas.com.hr, 12. lipnja 2007.