Print Friendly, PDF & Email

»Tata, ja bih na utakmicu Hrvatskog bojovnika! Možemo usput posjetiti i tetu Miru.«

»Sine, znaš li ti gdje igra Hrvatski bojovnik? To ti je...«

»Znam gdje je to!«

»A onda zbog čega ići gledati baš njega? Otkad si ti promijenio momčad za koju navijaš? Uz to, daleko je to, nađi nekog bližeg!«

»Pričao mi o njemu onaj tvoj iz HSP-a. On kaže...«

»Stani. Moja stranka nije HSP. Ne miješaj to. I okani se bavljenja politikom.«

»Baš me briga za stranke. A politike ću se okanuti kad se ona okani tebe. Onaj glupavi Zlatko mi sav sretan reče da bi ti mogao u tamnicu.«

»Vas dvojica pustite priču po strani, ručak je!«, čuo se glas iz kuhinje.

Ićan je ostao sjedeći. Svojim starim dobrim kanalima načuo je već i on o tome. Uprli su sve sile strpati ga iza rešetaka i onemogućiti njegovo političko djelovanje. Nije im bilo dosta što su ga lažno optužili, sada još i to! Kamo ide ova zemlja i kakva je budućnost naše djece?

A mogao je sve to izbjeći. Odbio je nižerazredne službenike međunarodne zajednice koji su mu pokušavali predočiti put kojim treba ići. Za uzvrat bi dobio neometanu politički karijeru i, razumije se, mnoštvo prilika za stjecanje bogatstva. Ovako ne može otići ni do sestre, odnosno ne može pogledati utakmicu koju sin želi. Sve je dobro dok mu može pružiti neke druge, jednostavnije stvari. Koliko ih je koji ni to ne mogu iz raznoraznih razloga. Tako mu je teško vidjeti one koji su bez bilo kakve krivice najureni iz politike. Ostavši bez radnih mjesta neki se nisu uspjeli vratiti na ona stara ili druga slična njima. Briga Međunarodne zajednice za to! Njoj je najvažnije da je postigla svoj cilj.

»Hoćeš li ti doći ili da mi počnemo? Ohladit će se.«

»Samo vi počnite. Nisam nešto gladan.«

Ako bi otišao do Georga, možda bi se sve popravilo? On vedri i oblači u sjeni. Viđali su ga u određenim stanovima u kasno doba noći. Samo, to je značilo da su oni morali mijenjati svoja politička uvjerenja. A ja to ne mogu. Ne mogu ni to da nekoga molim za ono na što imam potpuno pravo. Ljudi su me demokratski izabrali i traže od mene da zastupam njihove probitke. A ja sam ograničen u tome. Najprije su me optužili, kao i neke druge, a sada me žele lišiti slobode. To što ništa nije dokazano, nikoga nije briga. Nazvat ću Blaža da vidim što on misli.

»Čime ti razbijaš glavu? Otkači ih. Radi svoj posao.«

»Ma, ne može to tek tako. Jedna stvar povlači za sobom drugu. Mogu ja njih otkačiti, mogu im svašta reći, ali što onda? Mislim da jedva čekaju da to učinim. Imaju već svog kandidata koji će stvari povesti u smjeru koji oni priželjkuju.«

»Neka vodi. Ako je narod glup, ići će za njim, ako nije, ostat će sam. Ne sačuvaš li sebe, ne ćeš sačuvati ni narod.«

»Neka, neka, ipak ću ja pokušati. Ako i odem koji dan u tamnicu, nije to ništa. Ta i tamnica je za ljude.«

»Slušaj ti mene! Odeš li u tamnicu, teško ćeš se iz nje iščupati. Nego, gledaj ti da ne odeš u nju. Drugo, zbog čega me ponovno zoveš s mobitela? Zar ne osjećaš da nas prisluškuju? Odjekuju nam glasovi kao u nekoj staroj kanti. Što više jednom ne kupe pravu opremu pa nas počnu prisluškivati kako Bog zapovijeda!?«

»Briga me tko sluša i tko ne sluša. Ja sve ovo i javno zastupam, istina malo drukčijim riječima. Dođi da popijemo koju.«

»Nemam vremena sada. Javit ću ti kad mognem. Ajde, Bog!«

Ićan je opet ostao sam sa svojim mislima. Puno upitnika. Treba misliti na obitelj, na sebe, na narod, na mnogo toga. A put nije tako vidljiv. Svaki potez ima svoje nedostatke.

»Tata, s tobom nešto zbilja nije u redu. Ne ćeš da jedeš, ozbiljan si, buljiš u te novine...«

»Ne buljim ni u kakve novine, razmišljam, a jest ću kasnije.«

»Dobro, što se odmah ljutiš!? Vidiš da nisi u redu. Nego, ja bih trebao otići kod prijatelja. Brzo ću se vratit.«

»A jesi li ispisao domaće uratke«, začu se iz kuhinje.

»Jesam. A i nije bilo nešto posebno.«

»Svejedno. Bolje bi ti bilo da malo više učiš.«

Odmahnuo je rukom i izišao. Njih dvoje su ostali sami.

Manda je sjela kraj muža. Promatrala ga je nekoliko trenutaka.

»Dijete stvarno ima pravo. S tobom nešto nije u redu. Razbi te misli, ništa ti one ne će pomoći.«

»A zar i ti nisi govorila...«

»Jesam, govorila sam, ali što se tu može. Briga ti ništa ne će pomoći. Ako do sada nisi razmislio i ako ti do sada nije jasno, nikada ti jasno ne će ni biti. Ti si samo kotačić u golemom ustroju. A oni to znaju. Toliko...«

»Ne može to tako jednostavno. Ti misliš...«

»Opet žuriš. Ništa ne mislim nego ti kažem. Toliko koliko uspiješ u sebi pomiriti svoje želje i svoje mogućnosti, toliko si jak. Ostalo je samo priča.«

»Vidi, vidi, nešto smo pametni danas.«

»Samo ti budi zajedljiv. Sjetit ćeš se ti ovih mojih riječi.«

»Hajde, hajde! Imam već nešto smišljeno u glavi. Ispričat ću ti o tome kasnije. Upali televizor da čujemo vijesti.«

»... međunarodni predstavnik kaže da to više ne će moći ići tako. Korupcija je zahvatila duboke korijene u našoj državi. Strani suci pomoći će domaćem pravosuđu uhapsiti sve one koji su se kroz protekle godine ogriješili o zakon. Preduslov je to za ulazak u...«

Čitavom rukom poklopio je daljinski upravljač. Tuf, nova slika! Gledateljstvo se kidalo od smijeha, dok su klaunovi izvodili svoje smiješne točke. Lavovi i razne druge divlje životinje čekale su svoj red.

Miljenko Stojić

Vitko, X, 13, Široki Brijeg, kolovoz 2011., str. 111. – 112.; Miljenko Stojić, Jasnoća pogleda, Radiopostaja »Mir« Međugorje, Međugorje, 29. ožujka 2017.

Attachments:
Download this file (u-zrvnju.pdf)u-zrvnju.pdf[ ]1463 kB

Osobno