Print Friendly, PDF & Email

Sreli su se pred hotelom »Panorama«. Nije mu se danas dalo voziti, pa je malo prošetao.

»Dolaziš li i ti u nedjelju na skup? Bit će ono naše društvo. Moramo se nešto dogovorit.«

»A gdje?«

»U Muslijinu vikendicu. Uvik nam je tamo bilo lipo. Vani ladno, unutra vatra plamsa, bit će nešto i za prigrist i šta ćeš bolje.«

»U redu to, nego o čemu je dogovor?«

»Ma o ovim budalama šta su navalili ić vani. Kao, ovdje im nije dobro. Kako nije? Imaju...«

»Dobro, čut ćemo se, ne mogu ti sada niša zasigurno reći. Žena mi je pred porodom, pa ćemo vidjeti.«

»Čuj pred porodom! A već imaš četvero dice. Šta će ti više? Zar ti nije bolje malo se provesti s nama i...«

»Ajde živio, moram ići. Čut ćemo se, rekao sam ti.«

»Šta se ljutiš! Život je lijep kad imaš para. A kad ih nemaš, onda učini sve da ih imaš.«

Stvarno ga je ovaj Paško ljutio. Priča bez veze. Samo misli na sebe i na svoju stražnjicu. Bolje bi mu bilo da dođe pameti.

»Pa di si ti«, dočeka ga upit na samom ulasku u hotel. Prepozna Marinka. S njim mu je uvijek bilo drago razgovarati.

»A, evo, malo sam izaša popit kavu. Dojadilo mi na poslu, a i u kući. Znaš da ne volim ladnoću.«

»Neka, neka, dobro ti je to. Valja uvik izić među ljude. Samo, nisu svi ljudi«, nasmiješi se Marinko.

»Je, imaš pravo«, nasmiješi se sada i Ivo. »Baš sam nešto o tomu razmišljao kad sam maloprije sreo onog bilmeza.«

»Vidio sam ja to kroz prozor i shvatio da ti nije dobro sjeo. Nisi ni ti njemu, pa ste kvit.«

»Samo se ti zezaj. A ja bih morao s njima na sastanak.«

»Znam, čuo sam ja nešto o tomu. Kriju informacije, ali znaš da ja sve doznam. Imam dobre pipke u narodu.«

»Sve mi se čini da ću ih morati otkantati. Već su mi se popeli navrh glave.«

»Znam da jesu. Međutim, pare su kod njih i kod još ponekoga takvog kakav si ti. Vi tek počinjete skupljati, a njihovi su to počeli davno. Sićaš li se?«

Kako se ne bi sjećao. On je išao poderanih hlača, a oni su ganjali modu. Moglo im biti. Njihov je ćaća bio u Partiji, a moj je radio oko duvana. Njima je stizalo svakog miseca u kuverti, a nama ako se štogod nekako zaradi. Samo, bili smo sretniji od njih. Pucali smo od zdravlja dok smo išli na vjeronauk, oni su dotle pucali od zavisti. Nisu smili s nama pa smo ih dražili.

Svrnu misli. Bilo pa prošlo.

»Ma, nešto razmišljam da im barem malo pokvarim plan. Pojma nemam kako. Valjda ću se usput nečega sitit.«

»Sitit ćeš se, uvik si se sitija pa ćeš i ovaj put. Ali nemoj pritiravat. Ostani u tom društvu kakvo je da je. Mora i njih netko kontrolirat, dosta su oni kontrolirali nas.«

»Imaš pravo«, odobravao je Ivo. »Okolnosti su takve kakve jesu. Triba živit i napridovat.«

Nastavili su još neko vrijeme. Brzo je prolazilo. Znali su da je budućnost njihova, bez obzira na trenutne poteškoće.

Nije žurio vozilom uz planinu. Htio je malo uživati dok ne prispije do onih nesritnika. Stvarno su takvi. Ne razmišljaju glavom, samo da im je skupiti što više. A što će im to? Imaš koliko ti je dovoljno, ostalo podijeliš, nekoga usrećiš i život je lijep.

Vozilo je bilo nasred ceste u daljini. Što je sad ovo? Kad se bliže primakao, vidio je da je to Stipan, jedan od onih koji bi trebao biti na sastanku. Naravno, zaustavio se.

»Što je, Stipane? Nešto ne ide kako triba?«

»Ma pojma nemam. Kupio sam ga nedavno, rekli mi da je to zadnje čudo tehnike i sad ni makac. Izišao sam malo protegnuti noge i kad sam ga ponovno htio upaliti on ne će. Oni su sigurno meni nešto podvalili. Zavidni su da sam bogatiji od njih. Kupit ću ja bolji ako triba, samo nisu oni bolji od mene.«

Ivo ga je ošinuo pogledom i pošao prema vozilu vidjeti o čemu bi se moglo raditi. Pa da, to je to. Kupio vozilo s automatskim mjenjačem i ne zna njime rukovati. Kad se pali, ručica treba biti na mjestu parking... Bez riječi mu je zatražio ključ, upalio i rekao mu da vozi. Htio je znati kako mu je to uspjelo. Odgovorio mu je da će mu kasnije kazati.

Sve je počelo uobičajeno. Šupljom pričom, kako se obično kaže. Njemu je bilo stalo samo da to krene pa da može nazad. Žena ga čeka, djeca ga čekaju, ovi ovdje samo blesaju.

Konačno je Muslija preuzeo glavnu riječ. Pa i red je, u njegovoj smo kući. Govorio je kako se počela osjećati velika kriza zbog nedostatka radnika. Odoše svi vani, kao da im je tamo bolje. Sad ih moramo tražiti kojekuda, a i ti se nećkaju. Na što je ovo izišlo, ljudi moji.

»A koliko ih plaćaš mjesečno«, ote se Ivi.

»Šta koliko? Koliko i drugi. Šta bi ti tija, da im dam sve što zaradim? A od čega ću onda ja živit?«

»Ne budeš li im tija dat dobru plaću ni ti ni oni ne će imati od čega živit. Samo, oni će otić vani i zaradit, a kud ćeš ti?«

»Šta kud ću? Naći ću ja one koji hoće.«

»Da ih možeš naći, onda mi danas ne bismo bili ovdje. Daj, počnimo ozbiljno razgovarat.«

Htio je Muslija još nešto reći, ali mu daše znak da šuti. Očito su shvatili da su vremena ipak ozbiljna.

»Ljudi moji«, poče Mate, »nemojmo se ovdje nadmudrivat. Svi znamo da se dobar radnik kupuje za novac. Ako ga ne ćemo platiti, on ode, a nama ostaše ovi garibi. Znači, povećajmo plaće, malo se bolje pobrinimo za njih pa će biti svakome. Tako ja mislim.«

Očito se i njemu nekuda žurilo. Ivo je uvijek držao da je najrazboritiji među ovima ovdje. Zna on zaglibit, ali kad mu se voda ulije za uši počne bolje razmišljati.

Nastade žamor. Nije se lako odreći novca, a očito se mora. Ivo se smješkao u sebi. Neka ih, neka se malo prže.

»Idemo mi uvest Turke. Ne pitaju puno, imaju onu svoju viru, svako sebi. To je najbolje.«

Gledali su razgoračeno u Jokana. Nisu znali šali li se ili ozbiljno govori. Kakvi Turci, petljanija je to. Nisu ni državni zakoni kao što su nekada bili. Postrožilo, moj čovik.

Možda bi još to trajalo da ne uđe Ikan i reče da je divljač spremna za jelo. Dobro je zna spremit, svaka mu čast. Rekoše mu da će oni brzo, samo neka još malo pričeka.

Miris je zaista dražio nosnice. Počeli su se vrpoljiti. Dobro, povisit će plaće tim neradnicima. Ne more se bez njih. Ne treba prikardašit. Ako skuže da love ima, tražit će još. Nego kukaj, pričaj da im daješ posljednje što se ima i da se više nema kamo. Neka se trude i bolje rade pa će biti još.

Spuštao se Ivo polako planinom. Bio je ipak zadovoljan. Radnici će dobiti barem nešto veću plaću. Ili drukčije rečeno, ostade Partija bez dijela love. Namakla ju je od ove sirotinje, neka je barem djelomično i vrati. On će također povisiti plaće svojim djelatnicima. Istina, zadovoljni su, ne odlaze, ali neka bude svima kad je već Bog dao. Moja će djeca rasti s njihovom, kako da onda ne budem darežljiv!?

Noga mu je malo jače pritiskla gas. Osjećao se sretan.

Miljenko Stojić

Vitko, XIII., 17, Široki Brijeg, prosinac 2018., str. 116. – 117.

Osobno