Išao je lijeno ulicom. Ugodna ljetna noć. Godila mu je. Kako i ne bi. Stalno se nešto radi, nekada čovjek mora i odmoriti.
Jedino je mrvicu bio živčan. Uzrujale ga stvari s televizije. Ne zna što mu bi pa je nakon dugo vremena pogledao onaj dnevnik. A tamo pričaju li gluposti, pričaju. Naročito mu se nije svidjelo ono o pljački banke. Izveli su sve tako traljavo da će ih policija vjerojatno uhvatiti. U njegovo vrijeme to se tako nije radilo. Sjetio se Pariza. Velik grad, velika banka. Tko da im nešto ne drpi? I bi tako. A on je djelovao sam. Ponovo je u mislima prebirao sve te trenutke, proživljavao taj genijalni plan. Naposljetku se sve pokazalo lako, samo je to trebalo smisliti. Zadovoljno se nasmiješio.
»Riki«, začuo je glas s druge strane ceste. Zbog buke vozila koje je naišlo upravo u tom trenutku nije uspio prepoznati tko ga zove. To nije volio. Tko zna, možda su mu ušli u trag. Da, pokajao se on za sve to, okanio se takva načina života, ali razumljivo da oni ne praštaju.
Odahnuo je. Bio je to Stipica. Zajedno su u vojsci, tuku se ovih godina za slobodu hrvatskog naroda s obje strane granice. Ne žele biti po strani, jednom se u životu pruža ovakva prilika.
»Šta ti triba.«
»Ništa.«
»Pa što onda zoveš?«
»Nešto smo izgleda čudni danas. Prvo da te pozdravim. Drugo da ti kažem... Ma, što bi ti ja išta govorija, ne želim se mišat.«
»Stani malo, stani. Di se ti to ne želiš mišat? Što se događa?!«
Stipica je bio zadovoljan. Zagrizao je. Mrvicu će sjesti, malo popiti i razmijeniti koju riječ. Baš mu je bilo dosadno.
»Ma znaš, onaj tvoj...«
»Kakav moj? Nisam oženjen.«
»Ama nisi na ispovidi da te pitam jesi li oženjen ili nisi. Znam ja to. Nego, Bobi je...«
»Odakle sada toga zlotvora ovamo? Pripazi, budeš li se šalija, ne ćeš dobro proći.«
»A jesmo nešto večeras ozbiljni.«
Stipica mu je vadio mast. Ali ipak nije smio pretjeravati.
»Eno ga u vojarni.«
»Nije valjda doša i tamo hapsit, kako su oni to prije govorili. Zlotvor je to, reka sam ti.«
»Kakvo hapšenje, druga su sada vrimena. Nije to kao kad su tebe strpali u onu maricu. On ti je sada obični vojnik.«
»Obični vojnik? Bobi? Nešto tu nije jasno.«
»Bilo ne bilo, ali ti je tako.«
»A u čijoj postrojbi?«
»U postrojbi jednoga kojega ja dobro poznajem.«
»Opet ti s tim tvojim blesavim humorom. Lipo sam te pita u čijoj postrojbi?«
»Postrojbi čovika s kojim sada razgovaram.«
»Stanider, želiš reći...«
»Ništa ja ne želim, ja sam već reka što sam ima reći.«
Riki se uhvatio za zidić pokraj kojega je prolazio. Da, upravo tu u blizini taj ga je lik uhićivao. Natukao mu je one lisičine bez milosti. Ne bi da nije imao pomagače u onim drugima. Nije se imalo kud. Usput su ga još i dobro izbubali. Kao, on im ruši onu njihovu... Nije joj nikada htio izgovoriti ime. Za njega je ona bila prokleta i ništa više. A dobit će on sutra.
»Stipica.«
»Šta je sad?«
»Iđemo do Lole malo sist. Iđi ti, eto mene odma.«
»Dobro«, odvratio je zadovoljno Stipica, ne samo da se večeras s nekim druži. I njemu je bilo dosta Bobe, neka mu barem sada netko kaže šta je prija radija.
Riki je brzo došao. Pokupio je samo nešto novca iz ladice i to je to. Zanimljiva večer trebala je biti pred njim.
»Ono vaše«, upitao je konobar?
»Da«, odgovorila su obojica uglas. Nasmijali su se. Koji su oni tipovi.
Nije bilo puno gostiju pa je i konobar bio brz.
Stipica je gledao u Rikija.
»Šta me gledaš?! Nije nešto u redu?«
»Pa ti još piješ tu koktu?! Očito, nisi je pio kad si bio mali, pa sad nadoknađuješ«, bio je malo zloban Stipica.
»Nije to, znaš ti dobro.«
»U redu, što se odma ljutiš. Bilo bi i meni, čini mi se, dobro da konačno s ovim prestanem. Samo, nekako mi se ne da. Draga čaša i gotovo«.
Riki se zagledao u daljinu. Duga bi to priča bila kada bi on sada njemu objašnjavao i kako je počeo, i kako je prestao, i kako sada zapravo razmišlja. Duga. Život ga nije mazio, a nije ni on njega. Išlo se momački.
»I dođe pajdo k tebi, a?«, nastavljao je Stipica.
Riki je još gledao negdje u daljinu. Počeše mu se javljati slike iz tamnice.
»Dođe. Bolje bi mu bilo da nije. Izravnat ćemo mi račune.«
»Što misliš učiniti?«
»A što to tebe briga? Da nisi počeo osićat grižnju savjesti? Kazao si mi za njega i sad se bojiš moje reakcije? Kao da ga je ne bi tamo ugleda za dva dana kad se vratim u postrojbu? E, moj Stipica, stariš!«
Stipica je šutio. A i što bi rekao. Mora se dogoditi što se ima dogoditi.
»Mali«, zvao je Riki konobara. »Donesi litar crnog.«
»Stani Riki. Ako ne piješ, onda ne piješ. Ne moraš zbog mene...«
»Ništa te ja nisam pita. Ovo je posebna večer i bit će posebno. Jasno?!«
Naravno da je jasno, kad se već sam zaplentao u sve ovo. Samo će gledati da obojica ne prevrše mjeru.
Riki je pio bez kočnica. Tek je sada Stipica spoznao u što se uvalio. Nastojao je ostati što trijezniji, jedan od njih dvojice mora.
Pretresali su te večeri i svoju povijest, i povijest svoga kraja, i ovaj rat, i... Čini se, nema čega se nisu dotakli. Ali šutjeli su o Bobiju. Riki ga nije spominjao, Stipica je to očekivao, onda je shvatio da on ne smije biti prvi koji će to učiniti. I tako su došli sitni sati. Konobar je trebao zatvoriti lokal. Nisu se opirali. Riki je platio, malo drhtavom rukom, ali je platio. Rastali su se kao i uvijek, prijateljski. Samo što je ovaj put Stipica zagledao za Rikijem. Oće li moći sam do kuće, što li razmišlja u onoj svojoj glavi?
Rikiju je ta njegova glava vrila. Bobi. Došla maca na vratanca. Minjaju se vrimena, moj pajdo. Otiša ti oni beznogi, država ti se raspala, ko si ti sad?!
Upravo je nailazio pokraj Gospina kipa. Stao je kao ukopan. Gledao je on nju, gledala je ona njega. Prolazile su mu kroz misli slike kada je tu postavio taj kip. Gospa Međugorska, Kraljica mira. Bio je zaista nemiran tih dana. Odlučio je uz ostalo i prestati piti. Samo mu je božanska snaga mogla pomoći u svemu tomu.
Ne zna koliko je dugo gledao u kip. Osjetio je da je trenutak krenuti.
»Dobro, oprosti, bit će sve u redu.«
Kao da mu se glava razbistrila. Zatresao je njome.
»Koja večer, Bože moj!«
Miljenko Stojić
Osvit, XXVI., 101-102, Mostar, 2020., str. 66. – 69.; hrsvijet.net, 7. srpnja 2020.