Sreli su se pred hotelom »Panorama«. Nije mu se danas dalo voziti, pa je malo prošetao.
»Dolaziš li i ti u nedjelju na skup? Bit će ono naše društvo. Moramo se nešto dogovorit.«
»A gdje?«
»U Muslijinu vikendicu. Uvik nam je tamo bilo lipo. Vani ladno, unutra vatra plamsa, bit će nešto i za prigrist i šta ćeš bolje.«
»U redu to, nego o čemu je dogovor?«
»Drugarice, naredne nedelje ideš za Gacko. Premještena si.«
»Stanite. Kakvo Gacko? Otkada sam ja to premještena? Nitko mi ništa nije rekao, a nije bilo ni kakvih primjedbi na moj rad.«
»Ništa ja ne znam. Ja samo radim svoj posa. Tako odlučeno.«
»Ma... Sve i da hoću sljedećeg tjedna ne mogu nikamo. Moram...«
»Reka sam šta sam ima reć. Ti kako oćeš.«
 Na putu za Foču | [ ] | 41 kB |
Vojska je mjesecima opsjedala mjesto. Njihova, jugokomunistička. Branitelji im nisu dali naprijed. Dobro su znali što će se dogoditi ako uspiju prodrijeti. Svoje su lice već itekako pokazali u naseljima koja su do tada zauzeli. Zakukale su mnoge majke, gasila se ognjišta.
Viktoru je tada bilo desetak godina. Dovoljno zreo da shvati kako se događaju ružne stvari, dovoljno nezreo da ga to dubinski ipak ne dotakne. Volio je obilaziti branitelje. Nisu ga tjerali od sebe. Kao da su time zatomljavali slutnje o neizbježnom padu. Stvarali su si privid uobičajena života. A tamo, na bitnim bojišnicama u svijetu, njihovi su, ili njihovi saveznici, gubili. Je li to kraj? Nisu znali, samo su i dalje ratovali uvjereni u konačnu pobjedu. Dat će Bog, dat će novo razorno oružje, dogodit će se nešto! Viktor im je zagledao oružje, divio se njihovim odorama, odlučnošću. Smetalo ga mrvicu hladno zimsko razdoblje, ali pusti to. Oni ne daju zlu naprijed.
| Pivac | [ ] | 49 kB |
Milanki se ovaj posjet zaista nije sviđao. Šta će oni kod tih popova?! Partija je davno rekla da su talog društva i šta sad da s njima petljaju?! Ko kaže da će nestat jugokomunizma? Jest da nema druga Tita, ali bratstvo i jedinstvo je čvrsto, iskovano u narodnoj borbi. Kvare ga trenutno neki mutikaše, ali stat će njima Armija u kraj. Ta nije prvi put.
Fra Ivo je polako ispijao jutarnju kavicu. Slabo je spavao. Razmišljao je o onima koji će doći u posjet samostanu na Širokom Brigu. Kažu, neki radni kolektiv iz Bosne, nije mu se dalo pamtiti ime. Svejedno mu je. Neka dođu kad im se već dolazi, jer nisu baš uobičajili do sada. Valjda ih stiskla ova nova vremena, što li. Mučilo ga je što im reći. Naravno, ne će lagati, ali zaobići istinu, odnosno ne reći sve, nije grijeh. Samo zbog čega? Srknuo je novi gutljaj kave.